Majdanpek

Majdanpek

Naziv grada Majdanpek se sastoji iz dve reči "majdan" i "pek". "Majdan" je stari naziv za rudnik (to je reč koja je i dalje u upotrebi u slovenskim zemljama na istoku Evrope), a "Pek" je ime malene reke koja vijuga kroz majdanpečku dolinu. Reka "Mali Pek" koja protiče kroz Majdanpek naziv je dobila od starogrčke reči "pekos" - tj. ovčije runo (koje se koristilo kao podloška koja se stavljala na dno reke ili na dno drvenog  korita u kome se vršilo ispiranje zlata). Ovčije runo, zbog svoje specifične strukture, služilo je kao idealna "mreža" za hvatanje sitnih komadića i listića zlata. Data metoda ispiranja zlata koriščena je na prostoru današnje severne Grčke, crnomorskom priobalju i u istočnoj Srbiji (prevashodno na rekama Homolja). Ova drevna ispiračka tehnika, koju su Grci, prema Herodotu, preuzeli od Kolhiđana (oblast današnje Gruzije), zadržala se među stanovnicima doline Peka sve do skorašnjih vremena. Po istorijskim pretpostavkama - Grci su, još krajem II milenijuma stare ere, eksploatisali zlatonosne reke današnje severne Srbije (među kojima je, kao najzlatonosniji, svakako bio i Pek). 

Iako rudarstvo u samome mestu traje, sa kraćim ili dužim prekidima, oko 7.000 godina, današnje ime grada se prvi put pominje 1560. godine u jednom turskom dokumentu, ali u obliku Medani Pek. Ovo ukazuje na to da je u predtursko vreme rudnik bio pod srpskom vlašću, jer se u osnovi ojkonima "Medani Pek" nalazi reč med - poznati starosrpski naziv za bakar. Pod nazivom Medani Pieck naselje će se pojavljivati na evropskim kartama, i u drugim zapadnim izvorima, sve do prve polovine XVIII veka. 

Po poreklu - naziv Majdanpek, je mešavina starogrčkih, staroslavenskih i arapsko-turskih izraza, čije je krajnje značenje "rudnik bakra (majdan) na zlatonosnoj reci (Pek)". Današnji naziv - Majdanpek - ulazi u zvaničnu upotrebu tek tokom XIX veka. 

Dva Jasonova sina su od oca nasledili duh lutalice i kada su porasli odlučili su da se malenim brodićem otisnu na plovidbu u pravcu Crnog mora (očevim stopama) - takođe u potrazi za zlatnim runom. Nakon višemesečne plovidbe pronašli su deltu Dunava i zaplovili uzvodno. Nakon mnogo meseci stigli su do mesta gde se reka Pekos uliva u Dunav. Vođeni čudnim imenom reke (koje je na njihovom maternjem jeziku značilo - ovčije runo) rešili su da potraže njen izvor. Svoj maleni brod su morali da ostave na ušću (jer je reka bila plitka i nepodobna za plovidbu) i putovanje su nastavili tako što su zajedno jahali jednog konja (jer su tokom puta ostali bez novca i nisu mogli kupiti dva). Kada su najzad pronašli izvor reke Pekos, braća su odlučila da pod jednim ogromnim brdom načine sebi kuću u koju su doveli jednu divlju devojku koja im je postala žena. 

Zlatno runo nisu našli ali su u samoj reci i u njenim mnogobrojnim pritokama i okolnim pećinama uspevali da pronadju zlato od čije prodaje su živeli dugi niz godina. Legenda kaže da su među lokalnim vlaškim stanovništvom ostali upamćeni kao ljudi koji su i pored velikog bogatstva koje su stekli predanim radom - uvek zajedno jahali jednog konja, gde god da su krenuli. Obzirom da su braća Eunej i Toant Jason u životu sve delili, pa i ženu, Vlasi su ih prozvali "fašuji". Od tada pa do danas taj naziv je opstao i u Homolju reč "fašuj" - označava dve muške osobe koje su imale jednu ženu (kao ljubavnicu ili suprugu).

Veza Templara sa Homoljem

Prikaz braće blizanaca Euneja i Toanta koji zajedno jašu jednog konja, siromašni ali srčani, preuzeli su vitezovi Templari kao svoj znak jedinstva i upornosti. Dati simbol dva konjanika bio je uklesan u stenu u podnožju prvog grebena planine Starica, nedaleko od negdašnjeg doma blizanaca. Inače, vitezovi Templari su Red siromašnih vitezova Hrista i Salomonovog hrama (latinski: Fratres militiae Templi), bili su hrišćanski vojnički red osnovan 1118 godine, odmah nakon prvog krstaškog rata, na prolasku kroz današnju Srbiju. Osnovani su da štite hrišćanske hodočasnike u Svetoj Zemlji (oblast današnje Palestine i Izraela). Rast njihovog uticaja i bogatstva, donela im je mnoge neprijatelje, koji su ih optuživali za blasfemiju i razvrat.

Prerast Rađina

Ima jedan prirodni kameni luk u okolini Majdanpeka, zovu ga Rađina, kroz koji kada prođeš dobiješ jedan dan života više… Zato se i zove „Rađina“ jer se prolaskom kroz njega svaki put rađaš. 

Legenda kaže da je početkom dvadesetog veka, jedan Majdanpečanin, čovek u ranim četrdesetim, rešio da živi zauvek.

Smučio mu se zanat tragača za zlatom te je prijateljima, jer rodbinu nije imao, poklonio svu svoju imovinu – pijuk, lopatu i ispitak i nastanio se u neposrednoj blizini prerasta. Sa sobom je poneo samo sekiru, drveni kofer sa nešto sitnog alata i pušku. Brzo je napravio malu brvnaru, obor za jednu kozu i jednog jarca i to je bilo to. Dani su mu bili nekada kratki, nekada dugi. Voleo je da se smeje, sluša ptice i broji mrave. Više je gladovao nego što je bio sit. Zvali su ga mošu Petruca (deda Petar na vlaškom). Kažu da je nakon dvadeset godina samotnjačkog života – zaboravio da govori. Čak se ni svojeg imena više nije sećao. Sa drvosečama i rudarima koji su se tuda muvali sporazumevao se rukama. Jedino što nije zaboravio bilo je to da svakoga dana, jedanput, laganim korakom, prođe kroz prerast Rađina. Ništa od napred navedenog ne bi bilo čudno. Ljudi čine svakakve stvari. Odlaze, dolaze, tragaju za srećom ili tugom, pronalaze zlato i gube ga, piju i ostavljaju piće, umiru i rađaju se u nizu… Zaista, ništa ne bi bilo čudno da taj pustinjak, bivši tragač za zlatom u okolini Majdanpeka, nije doživeo 120 godina. 

Neki smatraju da je on, krajem prošlog veka, bio najstariji stanovnik Srbije.

Možda bi pustinjak i živeo duže uz taj „trik“ sa svakodnevnim prolaskom kroz pomenuti prerast – da se jedne zime nije okliznuo, slomio nogu i morao je biti odnet u bolnicu. Priča kaže da je tog prvog dana u bolnici i umro jer mu je vreme iscurilo a prerast je bio daleko… 

I, zašto vam ovo pišemo? Možda vam je svega dosta? Možda neko od vas želi da živi zauvek? Ako je tako, znate šta vam je činiti. Majdanpek nije preko sveta.

Nabavite sebi jedan novi, lepo upakovan dan. Vedar i nasmejan.