Najveći putnici

Kapetan Džejms Kuk (27. oktobar 1728. – 14. februar 1779.)

Džejms Kuk (engl. James Cook) ) je bio engleski istraživač, moreplovac i kartograf. Obavio je tri putovanja na Pacifik, tačno obeleživši mnoga područja i prvi put zabeleživši nekoliko ostrva i obala na morskim mapama. Njegovi najveći doprinosi su otkriće istočne obale Australije i njeno osvajanje u korist Velike Britanije, otkriće Havaja i prvo oplovljavanje i kartografisanje Njufaundlenda i Novog Zelanda.

Džejms Kuk je rođen u skromnoj porodici u Martonu u Severnom Jorkširu, blizu današnjeg grada Midlsbroa. Kuk je bio jedno od petoro dece majke Grejs i Džemsa starijeg, škotskog imigranta, radnika na farmi. Kao dete Džejms se s porodicom preselio na farmu Ejri Holm u Grejt Ejton, gde se školovao u lokalnoj školi (koja je danas muzej), a njegovo obrazovanje finansirao je očev poslodavac. U 13 godina počeo je da radi s ocem, koji je upravljao farmom.

Godine 1745, kad je imao 16 godina, Kuk je napustio kuću da bi radio kao kalfa u jednom dućanu u ribarskom selu Stejt. Prema legendi Kuk je osetio žudnju za morem gledajući ga kroz izlog dućana.

Posle godinu i po dana u Stejtu, vlasnik radnje (G. Anderson) smatrao je da Džejms nije za trgovca. Odveo ga je u obližnji lučki grad Vitbi i upoznao ga s Džonom i Henrijem Vokerom. Oni su bili poznati lokalni brodovlasnici i Kvekeri, a bavili su se prevozom uglja. Kuk se zaposlio kao pripravnik pomorski trgovac u maloj floti koja je razvozila ugalj engleskom obalom. Prvi posao bio mu je na brodu Freelove, i nekoliko godina je proveo na ovom i drugim brodićima ploveći između reke Tajn i Londona.

Zbog ovog posla Kuk se posvetio studiranju algebre, trigonometrije, pomorstva i astronomije, veštinama koje su mu bile potrebne kada jednog dana bude komandovao brodom.

Kad se okončao njegov trogodišnji pripravnički staž, Kuk je počeo da radi na trgovačkim brodovima na Baltičkom moru. Uskoro je napredovao kroz mornaričke rangove, da bi 1752. proizveden u prvog oficira (zaduženog za navigaciju) na ugljarici Friendship. Godine 1755 ponuđeno mu je da preuzme komandu nad brodom, ali on se dobrovoljno prijavio u Britansku kraljevsku mornaricu.

Godine 1755, Kraljevina Velika Britanija se naoružavala za Sedmogodišnji rat. Kuk je shvatio da će brže napredovati u karijeri u vojnoj službi. Međutim, to je zahtevalo lagano napredovanje kroz mornaričku hijerahiju, pa je 17. juna počeo kao mornar prve klase na jedrenjaku Eagle pod komandom kapetana Hjua Palisera. Uskoro je unapređen u prvog oficira.

Kuk se oženio Elizabetom Bats, kćerkom jednog od njegovih mentora, 21. decembra, 1762. Bračni par je imao šestoro dece: Džejmsa (1763-1794), Natanijela (1764-1781), Elizabet (1767-1771), Džozefa (1768-1768), Džordža (1772-1772) i Hjua (1776-1793). Kada nije bio na moru, Džejms Kuk je živeo u Ist Endu u Londonu. Odlazio je u crkvu svetog Pavla u Šadvelu, gde je njegov sin Džejm kršten.

Za vreme Sedmogodišnjeg rata, Kuk je učestvovao u opsadi grada Kvebeka pre bitke na Abrahamovim poljima 1759. Pokazao je talenat za kartografiju i bio je zadužen za snimanje ušća Sent Lorensa za vreme opsade, omogućivši generalu Džejmsu Vulfu da izvede svoj poznati skriveni napad na Abrahamova polja.

Kukova geodetska veština se pokazala korisnom u 1760-im, kada je snimio razuđene obale Njufaundlenda. Kuk je snimio severni odsek 1763. i 1764, južnu obalu između poluostrva Burin i Rta Rej 1765. i 1766, a zapadnu obalu 1767. Za pet godina provedenih na Njufaundlendu Kuk je sačinio detaljne i tačne mape ostrvskih obala; i pomoglo mu da razvije veštinu praktične geodezije, često u nepovoljnim uslovima, što je izazvalo pažnju Admiraliteta i Kraljevskog društva u ključnom momentu kako njegove lične karijere tako i britanskih prekomirskih istraživanja.

Kukovi značajni doprinosi mogu se pripisati kombinaciji njegove izvanredne veštine u moreplovstvu, nadmoćne geodetske i kartografske veštine, hrabrosti u istraživanju opasnih mesta da bi proverio činjenice (npr. uplovljavanje u Antarktički polarni krug i istraživanje Velikog koralog grebena), sposobosti da vodi ljude u nepovoljnim uslovima i smelosti kako u obimu istraživanja tako i u želji da prekorači uputstva koja mu je davao Admiralitet.

Prvo putovanje (1768-1771)

Godine 1766, Kraljevsko društvo je angažovalo Kuka da otputuje na Pacifik da bi posmatrao prolazak Venere pored Sunca. Kuk je dobio čin poručnika i preuzeo komandu nad brodom Endeavour (Nastojanje). Isplovio je iz Engleske 1768, obišao Kejp Horn i nastavio na zapad preko Pacifika da bi stigao na Tahiti 13. aprila 1769, gde su posmatranja trebalo da se obave. Prolazak Venere je trebalo da se desi 3. juna, a u međuvremenu je Kuk izgradio malu tvrđavu i opservatoriju.

Astronom kome je poveren ovaj zadatak bio je Čarls Grin, pomoćnik nedavno postavljenog kraljevskog astronoma Nevila Maskelajna. Prvenstvena svrha posmatranja bila je da se obave merenja koja bi se koristila za što tačnije izračunavanje udaljenosti Venere od Sunca. Ako bi se ovo postiglo, onda bi se udaljenost drugih poznatih planeta mogla izračunati na osnovu njihovih relativnih orbita. Na dan posmatranja prelaska, Kuk je zapisao:

"Subota 3. Ovaj dan se pokazao tako povoljan za našu svrhu kako se samo poželeti može, ni oblačka na nebu a vazduh je bio potpuno čist, tako da smo imali sve mogućnosti kakve smo poželeli u posmatranju prelaska planete Venere preko Sunčevog diska: vrlo smo jasno videli atmosferu ili tamnu senku oko planete koja je prilično ometala merenje tačnog vremena kontakta. Dr Solander je posmatrao kao i Mr Grin i ja, i naša merenja su se razlikovala mnogo više nego što se moglo očekivati..."

Na opšte razočarenje, odvojena merenja Grina, Kuka i Solandera razlikovala su se više od predviđene margine greške. Njihovi aparati su bili adekvatni standardima tog vremena, ali podaci nisu mogli eliminisati greške. Kada su njihovi rezultati kasnije upoređeni s rezultatima iz drugih opservatorija, koje su isti događaj merile na drugim mestima, čist rezultat nije bio tako ubedljiv niti tačan kako su se nadali.

Kada su posmatranja završena, Kuk je isplovio da izvrši drugi zadatak putovanja: da istraži južni Pacifik i pokuša da pronađe znake pretpostavljenog južnog kontinenta Terra Australis. Kraljevsko društvo, a posebno Aleksander Dalrimpl, verovalo je da kontinent postoji, mada je Kuk imao lične sumnje u ovoj stvari. Uz pomoć tahićanskog navigatora Tupaje, koji je imao bogato znanje o pacifičkoj geografiji, Kuk je uspeo da stigne do Novog Zelanda, i tako je bio tek drugi Evropljanin u istoriji koji je to uradio Abela Tasmana više od stoleća ranije, 1642). Kuk je kartografisao čitavu obalu Novog Zelanda, napravivši samo neke manje greške. Otkrio je i moreuz koji je odvajao Severno od Južnog ostrva i nazvao ga Kukov moreuz, koji Tasman nije video.

Zatim je zaplovio na zapad u nameri da dođe do Van Dimenove zemlje (danas Tasmanija, koju je ranije ugledao Tasman) da bi ustanovio da li je ovo kopno deo legendarnog južnog kontinenta. Bili su, međutim, prinuđeni da uzmu mnogo severniji kurs zbog jakih vetrova, sve dok jednog jutra nisu nisu ugledali kopno koje je Kuk nazvao Point Hiks. Kuk je izračunao da Van Dimenova zemlja mora da leži južnije, ali otkrivši obalu koja je išla jugozapadno, zapisao je svoju sumnju da je ovo kopno povezano s njom. Ova tačka je u stvari bila jugoistočna obala australijskog kontinenta, pa je njegova ekpedicija bila prva poznata evropska ekspedicija koja je stigla na istočnu obalu Australije. U svom dnevniku, Kuk je ovako zabeležio taj događaj:

"Najjužnija tačka zemlje koju smo ugledali, koja se od nas protezala W1/4S procenio sam da leži na širini 38°..0' S° i dužini 211°..07' W t od griničkog meridijana. Nazvao sam je Point Hiks, jer je poručnik Hiks bio prvi koji je otkrio ovu zemlju".

U brodskom dnevniku upisano je da se to desilo u četvrtak 19. aprila, 1770. Kuk, međutim, nije izvršio potrebna podešavanja kada je pre toga prešao 180. meridijan geografske dužine, pa je stvarni dan po kalendaru bio petak, 20. april. Smatra se da je zemlja koju su oni ugledali mesto koje leži na otprilike pola puta između današnjih gradova Orbosta i Malakute na jugoistočnoj obali države Viktorija. Kasnija snimanja terena, urađena 1843, ignorisala su ili zanemarila raniji Kukov naziv ovog mesta, koja je dobilo ime Rt Everard. Na 200-godišnjicu otkrića, obali je zvanično vraćeno ime Point Hiks.

Endevor je nastavio da plovi prema severu duž obale, s kopnom na vidiku, pa je Kuk kartografisao i davao imena mestima kraj kojih je prolazio. Nešto više od nedelju dana kasnije, prošli su pored dugačkog ali niskog zatona, i kada su stigli do njega ukotvili su se na niskom rtu sa peščanim dinama. Ovde je, 29. aprila, Kuk s posadom prvi put kročio nogom na kontinent, na mesto koje se danas zove Kurnel. Kuk je prvo nazvao zaliv Stingaree Bay (zaliv raža) jer ih je tu bilo mnogo; naziv je kasnije promenjen u Botanist Bay i konačno u Botany Bay po jedinstvenim vrstama koje su otkrili botaničari Džozef Benks, Danijel Solander i Herman Špering.

Neki su, naročito Džozef Benks, tvrdili da je ovo prvo mesto iskrcavanja pogodno za osnivanje prvog naselja i britanske kolinijalne predstraže. Međutim, skoro osamnaest godina kasnije, kada je kapetan Artur Filip s Prvom flotom došao početkom 1788. da uspostavi predstražu i osnuje kažnjeničku koloniju otkrio je da zaliv i okolina ne odgovaraju slici koja im je opisana. Umesto toga, Filip je naredio da se presele u pristanište nekoliko kilometara na sever, koje je Kuk nazvao Port Džekson, ali ga nije dalje istraživao. U ovoj luci na mestu koje je Filip nazvao Sydney Cove podignuta je naseobina Sidnej. Naselje je neko vreme kasnije najčešće nazivano Botani Bej. Naučnici ekspedicije započeli su prvu evropsku naučnu dokumentaciju australijske faune i flore.

Za vreme iskrcavanja Kuk je susreo i australijske starosedeoce, aboridžine. Kad je brod uplovio u luku, primetili su aboridžine s obe strane zaliva. Oko 2 sata popodne bacili su sidro u blizini od šest do osam koliba. Dva aboridžina, mlađi i stariji čovek, došli su do broda. Odbili su Kukove poklone. Jedna musketa je opalila preko njihovih glava, lakše ranivši starca, pa je on pobegao prema kolibama. Vratio se s drugim ljudima koji su počeli da bacaju koplja na Kukove ljude, ali ih nisu povredili. Pobegli su kada su još dve salve ispaljene. Odrasli su pobegli, ali je Kuk našao nekoliko dece u kolibama, i ostavio nekoliko ogrlica kao znak prijateljstva.

Kuk je nastavio putovanje na sever, praveći mape obale. Kada je Endevor prelazio preko jednog spruda u Velikom koralnom grebenu, 11. juna, 1770. dogodila se nesreća. Brod je ozbiljno oštećen i njegovo putovanje je odloženo za gotovo sedam nedelja dok nisu izvršene popravke na plaži (u blizini dokova današnjeg Kuktauna), na ušću reke Endevor. Boraveći ovde, Benks, Špering i Solander su sakupili prve veće kolekcije australijske flore. Susreti posade s lokalnim aboridžinima bili su uglavnom miroljubivi; od grupe ovde okupljene naziv „kangaroo“ će ući u engleski jezik, a došlo je od lokalnog naziva za „sivog kengura“.

Kada je opravka završena putovanje je nastavljeno, prolazom pored najsevernije tačke – rta Kejp Jork a zatim plovidbom kroz moreuz Tores između Australije i Nove Gvineje, kojim je 1604 plovio Luis Vaes de Tores.

Do ove tačke putovanja Kuk nije izgubio ni jednog čoveka od skorbuta, značajno i praktično nečuveno postignuće na dugim plovidbama 18. veka. Poštujući politiku Kraljevske mornarice iz 1747. Kuk je terao svoje ljude da jedu limun, pomorandže i kiseli kupus. U to vreme se znalo da loša ishrana izaziva skorbut, ali se nije znalo da je krivac za to nedostatak vitamina C.

Kuk je nastavio da plovi za Bataviju, glavni grad Holandske kolonije Istočne Indije, zbog popravke broda. Batavija je bila poznata kao žarište malarije, i pre nego što su se vratili kući 1771, mnogi iz Kukove posade su podlegli ovoj i drugim bolestima, kao što je dizenterija; među njima su bili tahićanski vrač Tupaja, Benksov sekretar i kolega naučnik Finac Herman Špering, astronom Čarls Grin i ilustrator Sidni Parkinson. Kuk je nazvao Ostrvo Špering na obali Novog Zelanda u čast Hermana Šperinga i njegovog rada na putovanju.

Endeavour, njegov brod sa prvog putovanja, pozajmiće kasnije ime spejs šatlu Endeavour, kao i reci Endevor u Australiji.

Kukovi dnevnici su objavljeni po njegovom povratku, i on je postao neka vrsta heroja u naučnim krugovima. Među običnom publikom, međutim, veći heroj bio je aristokratski botaničar Džozef Benks. Benks je čak pokušao da preuzme komandu nad Kukovim drugim putovanjem, ali se povukao pre nego što je putovanje počelo.

Južno-pacifičke maršrute putovanja kapetana Kuka

Drugo putovanje (1772 - 1775)

Uskoro posle povratka Kuk je proizveden u komandanta (tačnije „Master and Commander“ – gospodara i komandanta). Još jednom ga je Kraljevsko društvo angažovalo da traži mitsku Terra Australis. Na svom prvom putovanju Kuk je pokazao, obilaskom Novog Zelanda, da on nije deo veće kopnene mase na jugu; a iako je kartografisanjem gotovo čitave istočne obale Australije pokazao da se radi o velikom kontinentu, pretpostavljalo se da Terra Australis leži još dalje na jug. Uprkos suprotnim dokazima, Dalrimpl i ostali iz Kraljevskog društva još su verovali da ogroman južni kontinent postoji.

Kuk je na ovom putovanju komandovao brodom Resolution, dok je Tobijas Furno komandovao drugim brodom, Adventure. Kukova ekspedicija oplovila je svet na vrlo niskoj južnoj geografskoj širini, i bila je među prvima koja je prošla Antarktički polarni krug 17. januara 1773, došavši do 71°10' južno. Takođe je otkrio Južnu Džordžiju i Južna Sendvička ostrva. U antarktičkoj magli Resolution i Adventure su se razdvojili. Furno je krenuo na Novi Zeland, gde je izgubio nekoliko ljudi u borbi s Maorima, i kasnije otplovio za Britaniju, dok je Kuk nastavio da istražuje Antarktik.

Kuk je bio vrlo blizu kopna Antarktika, ali se vratio nazad prema Tahitima da obnovi zalihe na brodu. Ponovo je krenuo na jug u još jednom bezuspešnom pokušaju da otkrije pretpostavljeni kontinent. Na ovo putovanje Kuk je poveo mladog Tahićanina Omaja, koji se pokazao kao slabiji poznavalac Pacifika od Tupaje, koji ga je pratio na prvom putovanju. U povratku Kuk se iskrcavao na Prijateljska ostrva, Uskršnja ostrva i Vanuatu, 1774. Njegovi izveštaji po povratku kući nisu potvrdili popularni mit o Terri Australis.

Još jedno dostignuće drugog putovanja je uspešno korišćenje K1 hronometra koji je omogućio tačno merenje geografske dužine.

Po povratku, Kuk je unapređen u mornarički čin kapetana a dodeljena mu je i počasna penzija Kraljevske mornarice (kao oficiru u Grinič bolnici). Ali Kuk se nije mogao odvojiti od mora. Cilj trećeg putovanja bio je da se pronađe Severozapadni prolaz. Kuk je trebalo da otplovi na Pacifik i da ploveći istočno dođe do Atlantika, dok je istovremeno putovanje trebalo da se obavi suprotnim pravcem.

Treće putovanje (1776 - 1779)

Na svom poslednjem putovanju Kuk je još jednom komandovao brodom Resolution, dok je kapetan Čarls Klark komandovao brodom Discovery. Putovanje je navodno planirano da bi se Omaj vratio na Tahiti; tako je bar javnost verovala, pošto je Omaj bio omiljena atrakcija u Londonu. Pošto je vratio Omaja, Kuk je zaplovio na sever i 1778. postao prvi Evropljanin koji je posetio Havajska ostrva, koja je on nazvao "Sendvička ostrva" po četvrtom erlu od Sendviča, tadašnjim prvim lordom Admiraliteta. Postoje rasprave među savremenim istoričarima da se Kukov dolazak na današnje Veliko ostrvo Havaji poklopio igrom sudbine s periodom obožavanja polinezijskog boga Lonoa. Zaista, oblik Kukovog broda Resolution (naročito jarboli, jedra i ostala oprema) podsećali su na izvesne artefakte koji su bili deo ceremonije obožavanja. I Kukova maršruta oko ostrva u smeru suprotno od kazaljki na satu pre nego što se iskrcao, podsećala je na procesiju koja se takođe kretala suprotno od kazaljki na u obilasku ostrva za vreme proslave posvećene Lonou. Zato su, veruje se, Kuka (a delom i posadu) domoroci deifikovali, prema njemu su se ponašali s najvećim mogućim poštovanjem i smatrali ga inkarnacijom samog Lonoa.

Odatle je Kuk otplovio na istok da istraži obalu Severne Amerike, gde se iskrcao u blizini jednog sela Prvog naroda u Jukutu na Nutka Saundu na ostrvu Vankuver, iako je i ne znajući prošao moreuzom Huan de Fuka. On je istražio i kartografisao obalu od Kalifornije pa sve do Beringovog moreuza, otkrivši usput današnji Kukov zaton na Aljasci.

Beringov moreuz se pokazao neprohodnim, iako je Kuk nekoliko puta pokušavao da ga prođe. Kuk je na ovom putovanju postao izuzetno nezadovoljan, a verovatno je počeo da pati i od stomačne bolesti; pretpostavlja se da je takvo njegovo stanje dovelo do nerazumnog ponašanja prema posadi, kao kad ih je terao da jedu meso morža, koje nije bilo za jelo.

Kuk se vratio na Havaje 1779. 14. februara u Kealakekua zaliv, neki Havajci su ukrali nekoliko Kukovih čamaca. Naravno, pošto je krađa bila česta na Tahitiju i drugim ostrvima, hteo je da uzme taoce dok se ukradeni čamci ne vrate. U stvari, imao je nameru da kao taoca uzme poglavicu Havaja, Kalaniopu'ua. Međutim, njegova stomačna bolest i izuzetno nerazumno ponašanje izazvali su prepirku s velikom grupom Havajaca koji su se okupili na plaži. U okršaju je ispaljeno nekoliko hitaca na Havajce, a Kuk je pretučen motkama i smrtno ranjen.

Veruje se da je Kukov povratak na Havaje van perioda obožavanja Lonoa (Makahiki) — koji je bio simbol mira — a u sezoni rata (Tu Matauenga) verovatno poremetio ravnotežu i podstakao atmosferu mržnje i izazvao napad domorodaca. Pošto se nije razumeo u gramzivu domorodačku diplomatiju i lokalna shvatanja, Kuk je možda nepažljivo doprineo tenzijama koje su doveli do njegove smrti.

Poštovanje koje su kapetanu Kuku ukazivali domoroci pokazalo se tako što su njihove poglavice i starci uzeli njegovo telo (verovatno delom zbog kanibalizma, iako takva tvrdnja ostaje sporna) a njegovo meso je odvojeno od kostiju i ispečeno. Neki Kukovi ostaci su kasnije vraćeni Britancima da bi bili sahranjeni u moru.

Klark je preuzeo ekspediciju i pokušao još jednom da prođe kroz Beringov moreuz. Resolution i Discovery su se konačno vratili kući 1780. godine. Kukove beleške sa ovog putovanja dovršio je kapetan Džejms King.

Jedanaestogodišnja putovanja Džejsma Kuka vodama Pacifika mnogo su doprinela evropskom upoznavanju ovog područja. Nekoliko ostrva kao što su Uskršnje ostrvo i Sendvička ostrva (Havaji) prvi put su Evropljani otkrili, a najveći njegov doprinos su mnogo tačnije navigacione karte velikih područja Pacifika.

Da bi se stvorile pouzdane mape trebalo je poznavati geografsku širinu i dužinu. Pomorci su mogli da izračunavaju tačnu širinu vekovima merenjem ugla sunca ili zvezda na horizontu pomoću sekstanta. Ali dužina je bila mnogo teža za merenje zato što je zahtevala precizno znanje o vremenskim razlikama između pojedinih tačaka na površini zemlje. Zemlja se okrene za 360 stepeni oko svoje ose za 24 časa; tačno vreme je 23 časa, 56 minuta i 4,091 sekundi. To znači da se svaki sat konvertuje u oko 15 stepeni, a 1 stepen u 4 minuta. Kuk je otkrio da izračunavanjem vremenske razlike od početne do završne tačke, određene u podne, koristeći položaj sunca u zenitu, čovek može da izvede razliku u geografskoj širini.

Kuk je izveo tačna merenja geografske dužine za vreme svog prvog putovanja zahvaljujući svojoj pomorskoj veštini, pomoći astronoma Čarlsa Grina i korišćenjem novih tabela objavljenih u Nautičkom almanahu, koji je omogućio kalkulacije korišćenjem Meseca i sedam odabranih zvezda. Na svom drugom putovanju Kuk je koristio K1 hronometar koji je napravio Larkum Kenedi, koji je bio veličine džepnog sata. On je bio kopija H4 sata koji je napravio Džon Harison, a to je bio prvi sat koji je pokazivao tačno vreme na moru, kada je korišćen na brodu Deptford's na putovanju za Jamajku, 1761-1762.

Bilo je i nekoliko umetnika na Kukovom prvom putovanju. Sidni Parkinson je napravio 264 crteža do svoje smrti pri kraju putovanja. Oni su bili od izuzetnog značaja za britanske botaničare. U Kukovom drugom putovanju bio je Vilijam Hodžs, koji je napravio poznate pejzaže Tahitija, Uskršnjeg ostrva i drugih mesta.

Kuka su pratili brojni naučnici, čija su posmatranja i otkrića bila značajna. Džozef Benks, botaničar, bio je na prvom putovanju s kolegom Danijelom Solanderomom iz Švedske. Oni su sakupili preko 3.000 biljnih vrsta. Benk je bio najveći zagovornik naseljavanja Australije.

Strasni istraživač, Kuk je bio i prvi Evropljanin koji je imao brojne susrete s raznim narodima Pacifika. Plovio je na mnoga ostrva blizu Filipina, pa čak i na manja udaljena ostrva južnog Pacifika. Tačno je zaključio da postoje veze između svih naroda Pacifika, iako su bili međusobno udaljeni velikim morskim prostranstvima.

Prva visokoškolska institucija u Severnom Kvinslendu u Australiji nazvana je po njemu, a Univerzitet Džejms Kuk je otvoren u Taunsvilu 1970. Brojne druge institucije, geografski pojmovi i mesta odražavaju značaj Kukovog doprinosa geografiji.

Jurij Aleksejevič Gagarin (09. mart 1934. - 27. mart 1968.)

Prvi je čovek koji je otputovao u svemir 12. aprila 1961. godine u svemirskoj letelici "VOSTOK I". Let je trajao 1 sat i 48 minuta. 

Jurij Gagarin je rođen u selu Klušino kod Gžatska (danas u Smolenskoj oblasti, Rusija) 9. marta 1934. Njegovi roditelji, otac Aleksej Ivanovič Gagarin i majka Ana Timofejevna Gagarina, su radili na kolhozu. Jurij je bio treće od četvoro dece, a njegova starija sestra Zoja ga je učila dok su mu roditelji radili. Dok je bio mlad, Jurij je bio zainteresovan za svemir i planete, i maštao je o putovanju svemirom.

Do kraja 1942. selo su okupirali nacisti, a jedan nemački oficir je obesio Jurijevog mlađeg brata Borisa o drvo i ostavio ga da umre, ali ga je majka spasila. Boris se od toga nije potpuno oporavio, a nekoliko godina kasnije je okončao sebi život vešanjem. Gagarinovu majku Anu nemački vojnik je teško povredio kosom, a otac Aleksej je pretučen kada je pokušao da sabotira mlin u kom je radio i bio je trajno onesposobljen. Cela porodica je bila poreterana iz svog doma, pa su morali sebi da iskopaju primitivno sklonište da bi preživeli. Stariji brat Valentin i sestra Zoja poslati u okupiranu Poljsku ka robovska snaga i nisu se vratili sve do kraja rata.

Od 1949. do 1951. išao je u školu u mestu Ljuberci pokraj Moskve. Njegov nastavnik matematike i nauke je leteo u sovjetskom ratnom vazduhoplovstvu za vreme rata, što je moglo da ostavi jak utisak na Gagarina. Nakon toga se upisao u tehničku školu u Saratovu. Dok je bio tamo, učlanio se u oblasni aeroklub i naučio je da leti u avionu Jak-18, a taj hobi mu je oduzimao mnogo vremena. Nakon završetka srednje škole, upisao se u vojnu Pilotsku školu u Orenburgu. Tu je upoznao Valentinu Gorjačevu, sa kojom se oženio 1957. Nakon diplomiranja, postao je pilot aviona Mig-15 i raspoređen je u vojnu bazu Luostari u Murmanskoj oblasti. Kao odrastao čovek, Gagarin je bio visok samo 1,57 m, što je bilo prednost u malom kokpitu Vostoka. Dobio je čin poručnika 5. novembra 1957. a 6. novembra 1959. je unapređen u starijeg poručnika.

Karijera u sovjetskom svemirskom programu

1960, nakon velike potrage i procesa selekcije, Jurij Gagarin je odabran sa još 19 pilota za sovjetski svemirski program. Uz druge potencijalne kosmonaute, Gagarin je bio podvrgnut rigoroznim eksperimentima sa ciljem da se testira njegova fizička i psihološka izdržljivost. Takođe je prošao i intezivnu obuku za predstojeći let. Od 20 odabranih kosmonauta, samo su Gagarin i German Titov ušli u najuži krug zbog svojih izvrsnih učinaka tokom obuke, kao i zbog svojih fizičkih osobina, pošto nije bilo mnogo mesta u Vostoku, a obojica su bila niska. Konačna odluka, koja je donesena u najvišim nivoima Komunističke partije Sovjetskog Saveza, je možda donesena zbog Gagarinovog skromnog porekla i vesele ličnosti, nasuprot Titovu, koji je bio poreklom iz srednje klase.

Gagarin je 12. aprila 1961 postao prvi čovek koji je poleteo u svemir u Vostoku 1. Pošto je bila velika verovatnoća da misija ne uspe i Gagarin pogine, napravljena su tri saopštenja za štampu, jedan u slučaju uspeha i dva u slučaju neuspeha. Kontrolori na zemlji su tek nakon 25 minuta ustanovili da je dostigao stabilnu orbitu. Vostokom 1 je upravljano automatski, pošto medicinsko osoblje i konstruktori letelice nisu bili sigurni kako će ljudsko biće reagovati na bestežinsko stanje, pa su ručne kontrole bile zaključane kako Gagrin ne bi sam upravljao letelicom (šifra za otključavanje kontrola je bila postavljena u Vostok 1 u slučaju da se desi nešto nepredviđeno). Automatski sistem je podesio Vostok 1 u položaj za uljkučivanje povratnih raketa otprilike nakon 1 sata leta.

Rakete su se uključile iznad zapadne obale Afrike, blizu Angole, oko 8000 km od predviđenog mesta za sletanje i gorele su oko 42 sekunde. Zbog ograničenja u pogledu mase nije bilo rezervnih raketa. Kapsula je imala zalihe za 10 dana koje će omogućiti život i prirodno opadanje orbite u slučaju da rakete ne odrade kako je planirano.

Nakon paljenja raketa za povratak, Vostokov modul sa opremom je neočekivano svežnjom žica ostao privezan za kapsulu za povratak. Dve polovine letelice je trebalo da se odvoje 10 sekundi nakon gašenja raketa za povratak, ali se to nije desilo ni posle 10 minuta. Letelica se naglo okretala pre nego što su žice izgorele i modul se namestio u pogodnu visinu za ulazak.

Gagarin je iskočio padobranom na visini od 7 km i bez problema se spustio na zemlju. Kako su pravila Međunarodne aeronautičke federacije zahtevale da se pilot mora spustiti sa svojom letelicom, Sovjetski Savez je insistirao da je Gagarin sleteo sa Vostokom i Međunarodna aeronautička federacija je priznala let. Nekoliko godina kasnije je otkriveno da je Gagarin iskočio iz Vostoka.

Nakon leta, Gagarin je odmah postao poznata i slavna ličnost širom sveta i putovao je po Italiji, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Kanadi i Japanu da bi promovisao sovjetski uspeh. U čin potpukovnika sovjetskog vazduhoplovstva je unapređen 12. juna 1962, a 6. novembra 1963. je dobio čin pukovnika. Postao je član Vrhovnog sovjeta 1962. Kasnije se vratio u Zvezdani grad i radio je na dizajnu svemirske letelice koja se mogla koristiti više puta. Na tim projektima je radio 7 godina.

Kasnije je Gagarin postao zamenik direktora za obuku u Zvezdanom gradu. U isto vreme pokušao je da se prekvalifikuje u pilota lovca. Na dan 27. marta 1969. Gagarin i njegov istruktor Vladimir Serjegin su poginuli u MiG-15UTI na rutinskom letu blizu Kiržača. Nije poznato šta je izazvalo pada, ali je istraga iz 1986. pokazalo da je turbulencija nastala kada je presretač Su-11 koristio komoru dogorevanja, mogla da izazove da Gagarinov avion leti nekontrolisano. Vremenski uslovi su takođe bili loši, što je moglo doprineti nemogućnosti Gagarina i instruktora da se isprave pre nego što su pali.

U svojoj knjizi „Dve strane meseca“ (eng. Two Sides of the Moon), Aleksej Leonov priča da je leteo helikopterom u toj oblasti tog dana kada je čuo dva glasna praska u daljini. Njegov zaljključak je da je avion Suhoj (koji je on identifikovao kao Suhoj Su-15) leteo ispod minimalne dozvoljene visine, bez saznanja o tome zbog groznih vremenskih uslova, prošao je na 10 do 20 metara od Jurijevog i Serjeginovog aviona dok je probijao zvučni zid. Rezultujuća turbulencija je izazvzvala nekontrolisana okretanja MiGa. Leonov veruje da je prvi prasak koji je čuo bio od aviona koji je probijao zvučni zid, a da je drugi od pada Gagarinovog aviona.

Nova teorija, koju je 2005. izneo prvobitni istražitelj nesreć, tvrdi da je prethodni pilot ili posada aviona slučajno ostavila otvorenu kabinu, što je dovelo do gubitka kiseonika, pa Gagarin i Serjegin nisu mogli da upravljaju avionom.

Gagarin i Serjegin su sahranjeni jedan do drugog u zidu Kremlja na Crvenom trgu, Moskva.

Nil Armstrong (05. avgust 1930. - 25. avgust 2012.)

Nil Armstrong (rodjen 5. avgusta 1930.), astronaut iz SAD je prvi čovek koji je stupio na tlo Meseca. Bio je mornarički pilot (1949) i u Korejskom ratu (1950-1953) izvršio je 78 borbenih letova. Potom je završio vazduhoplovno-tehničku akademiju (1955), nakon čega je raspoređen u Centar za istraživanje „Libajs“ pri NASA-i. 

Septembra 1962. postao je astronaut.

Prilikom leta sa vasionskim brodom „Džemini 8“ izvršio je 16. marta 1966. prvi uspešno pristajanje uz drugu vasionsku letelicu u letu i spajanje s njom. 

Kao astronaut letelice Apolo 11 izvršio je uspešno let na Mesec i stupio na njegovo tlo 20. jula 1969, u 10 sati i 56 minuta po istočnoameričkom vremenu. Prilikom posete Jugoslaviji sa članovima ekspedicije (Majklom Kolinsom i Edvinom Oldrinom), oktobra 1969, odlikovan je Ordenom jugoslovenske zvezde sa lentom.

Marko Polo (15. septembar 1254. - 8. januar 1324.)

Marko Polo, mletački trgovac, koji je postao poznat zbog zapisa o svom putovanju kroz Kinu.

Nikola, Markov otac i njegov brat, trgovci s Istokom, prevalili su između 1261. i 1269. godine put do Kine, priključivši se ambasadi persijskog kana Hulagua velikom mongolskom kanu Kublaju, koji je u to vreme imao svoju prestonicu u današnjem Pekingu.

Iz Kine su se vratili kao Kublaj kanovi poslanici papi s pismom u kojem Kublaj kan moli papu da mu pošalje učene ljude koji bi podučavali u njegovom Carstvu. Kad su sa papinim odgovorom i s' dva dominikanca krenuli ponovo prema Mongoliji 1271.godine, poveli su sa sobom i 17-o godišnjeg Marka Pola. 

Nakon četiri godine putovanja, 1275 godina., stigli su do Kublaja. Marko Polo je postao kanov nameštenik i ostao u njegovoj službi punih 17 godina.

Proputovao je mnogim zemljama Dalekog istoka sve do današnje Burme i Vijetnama i upoznao mnoge jezike i običaje tih naroda. Godine 1292. Marku Polu, njegovom ocu i stricu, pružila se prilika da se vrate nazad i nakon tri godine putovanja stigoše 1295. u Veneciju. 

Preko 25.000 pređenih kilometara i 24 godine trajanja, s koje su doneli mnoštvo ˝čuda˝ u Evropu, zbir je njihove legendarne odiseje. Tri godine nakon povratka, 1298, Marko Polo je zarobljen u bitki đenovljanskih i mletačkih brodova kod ostrva Korčule. Odveden je u Đenovu i bačen u tamnicu. 

Tad je Marko Polo imao vremena razmišljati o dogodovštinama sa svog dugog i zanimljivog putovanja po istočnim zemljama. Svoje doživljaje priča "cimeru" u zatvoru Rustichelliju, koji ih je zabeležio na francuskom jeziku u knjizi: Livre des merveilles du monde. 

Danas je ta knjiga poznata pod italijanskim naslovom Il millione, i do danas je veoma mnogo čitana i tražena. Veliki broj pustolova i istraživača nadahnjivali su se njegovim pričama, te su kretali u nepoznato, želevši videti i doživeti barem delić onoga o čemu je Marko pričao. 

 Najpoznatiji među njima je bio Kristofor Kolumbo.

O knjizi ˝Il millione˝

Naziv knjige Milion, potiče; ili iz drugog prezimena Markove porodice Emilione, ili od samog broja milion koji je tada smatran jako velikim.

Markova knjiga imala je presudan uticaj u doba velikih otkrića. Geografske karte Dalekog istoka vekovima su izrađivane baš po njegovom opisu. Nemački kartograf, Johannes Schöner, zapisao je 1533. godine: "Iza Sinae i Ceresa (mitskih gradova središnje Azije)... otkrića mnogih zemalja zasluga su Marka Pola... obale tih zemalja nedavno su oplovili Kolumbo i Amerigo Vespucci u svojim putovanjima po Indijskom okeanu." 

Pokazaće se, da Kolumbo nije stigao do predela koje je opisao Marko Polo, jer ga je na putu do njih zaustavilo kopno koje će po Amerigu biti prozvano - Amerika. Ali, preko linije nepoznatog, Kolumba i druge velike istraživače privlačili su upravo Markovi živi prikazi. Poznato je da je Kristofor Kolumbo (1451.-1506.) posedovao jedno latinsko izdanje Markove knjige i u beleškama koje je pravio tokom putovanja, poredio vlastita otkrića s mestima koja je Marko opisao.

Ibn Batuta (1304. - 1378.)

Abu Abdullah Muhammad Ibn Abdullah Al Lawati Al Tanji - ili jednostavno Ibn Batuta, istaknuti arapski (marokanski) berber, putnik i istraživač.

Rodio se u berberskoj porodici u Tangeru, Maroko 703. godine po islamskom kalendaru tokom vladavine Merinidskog Sultanata. Bio je sunitski naučnik i pravnik iz malikitskog medheba (škola Fiqha ili sunitskog zakona), te povremeno kadija ili sudija. Najpoznatiji je ipak kao veliki putnik i istraživač čija su lutanja dokumentovana tokom razdoblja od gotovo trideset godina koji pokrivaju oko 120,000 km. Putovanja su pokrila gotovo čitav poznati islamski svet, a proširivala su se i na današnju Indiju, Maldive, Šri Lanku, Jugoistočnu Aziju i Kinu, udaljenost kojom je lako nadmašio svoga prethodnika, bliskog suvremenika i putnika Marka Pola.

Njegovo se ime može pronaći i kao ibn Batuta, ibn Batuda ili ibn Battutah. Poznat je takođe po nazivu Shams ad-Din, tj. tituli ili reči poštovanja koja se u to doba davala imenima naučnika na islamskom Istoku, a značila je "Sunce religije". Njegov "čin" i ime glasilo je Shams ad-Din Abu Abdulah Muhamed ibn Abdulah ibn Muhamed ibn Ibrahim Ibn Battuta al-Lawati al-Tanji.

Nekoliko godina nakon povratka Ibn Battuta je na nagovor sultana od Maroka, Abu Inana Farisa, izdiktirao iskaz svojih putovanja naučniku Ibn Juzaiju, kojega je upoznao u Granadi. Taj iskaz, kojeg je zapisao Ibn Juzai i protkao vlastitim komentarima, primarni je izvor informacija Battutinih doživljaja. Naslov tog prvobitnog rukopisa može se prevesti kao Dar onima koji promišljaju o čudesima gradova i divotama putovanja, ali se često naziva Rihla ili "Putovanja". 

Bez obzira na povremene nedoslednosti i maštarije, Rihla ipak pruža potpun iskaz postojanja nekih delova sveta u 14. veku.

Gotovo sve što se zna o Ibn Battutu dolazi iz jednog izvora – Ibn Battute samog (preko Ibn Juzaija). Stvari u mestima za koje tvrdi da ih je video ili učinio verovatno su fantastična, dok se u mnogim drugima ne može nikako saznati da li izveštava ili prepričava dogadjaje.

U dobi od (približno) dvadeset godina krenuo je na hadž – hodočašće u Meku. Kada je završio s njime nastavio je putovati, pa je na kraju napravio put dug 120,000 km uzduž i popreko muslimanskog sveta te izvan njega (oko 44 modernih zemalja).

Batuta je započeo svoja putovanja 1325. godine.

Na svoje putovanje do Meke krenuo je kopnom, sledivši prilično blizu severnoafričku obalu Magreba sve dok nije stigao u Kairo. Postojala su tri uobičajeno korištena pravca do Meke, a Ibn Batuta je odabrao upravo najmanje korišteni: putovanje uzvodno Nilom, a onda kopnom istočno do crvenomorske luke 'Aydhad. Ipak prilikom približavanja tom gradu bio je prisiljen vratiti se nazad zbog pobune lokalnog stanovništva.

Vrativši se u Kairo, odmah je organizovao putovanje drugim pravcem. Ovog puta krenuo je u Damask (tada takođe pod kontrolom Mameluka) gdje je susreo svetog čoveka koji je prorekao da će Ibn Batuta stići u Meku tek nakon putovanja kroz Siriju. Dodatna prednost tom sporednom putovanju bila su druga sveta mesta smeštena duž pravca kojim je išao – npr. Hebron, Jerusalim i Vitlejem – dok su mamelučke vlasti pružile posebnu podršku u očuvanju sigurnosti putovanja za hodočasnike.

Nakon što je proveo Ramazan u Damasku, Ibn Batuta se pridružio karavanu koja je putovao 1.300 kilometara od Damaska do Medine, Muhamedovog groba. Nakon četiri dana otputovao je u Meku. Onde je kao muslimanski hodočasnik dovršio uobičajene rituale. Nakon što je stekao položaj hadžije, okrenuo se povratku kući. Dobro promislivši, odlučio je umesto toga nastaviti putovanje. 

Sledeće odredište bio mu je Ilkanat u današnjem Iraku i Iranu.

Iran i Put svile

Još jednom se priključio karavanu s kojim je prešao granicu Mesopotamije i posetio al-Najaf, grobnicu četvrtog kalifa Alija. Odatle je otputovao u Basru, zatim u Isfahan, koji je samo nekoliko desetina godina bio udaljen od Timurova skoroga razaranja. Sledeći su bili Širaz i Bagdad, koji se nalazio u lošem stanju nakon što ga je opustošio Hulagu Kan.

Tamo je susreo Abu Sa'ida, poslednjeg vladara ujedinjenog Ilkanata. Nakon što je neko vrijeme Ibn Batuta putovao kraljevskom karavanom, odlučio je krenuti na sever prema Tabrizu smeštenome na Putu svile. To je bio prvi veći grad u regiji koji je otvorio svoja vrata Mongolima, a koji je postao važno trgovinsko središte nakon uništenja većine svojih obližnjih suparnika.

Drugi Hadž i Istočna Afrika

Nakon ovog putovanja Ibn Battuta se vratio u Meku na svoj drugi hadž. Tamo je ostao živeti godinu dana pre nego što se upustio na drugo veliko putovanje. Ukrcavši se na brod, krenuo je niz Crveno more i istočnoafričku obalu. Njegovo prvo veće zaustavljanje bio je Aden, gde je nameravao stvoriti bogatstvo kao trgovac proizvodima koji su stizali na Arapsko poluostrvo iz Indijskog okeana. Prie nego što je to napravio, odlučio je napraviti svoju posljednju avanturu. Priključio se brodskoj posadi na putu niz obalu Afrike.

Provevši oko sedam dana u svakome od svojih odredišta, posetio je među ostalima Etiopiju, Mogadiš, Mombasu, Zanzibar i Kilwu. Promenom monsuna, on i brod na kojem se nalazio vratili su se u južnu Arabiju. Završivši svoju poslednju avanturu pre konačnog smirenja, odmah je odlučio otići posetiti Oman i Hormuški tesnac. Kada je to učinio otputovao je opet u Meku.

Turska i Indija

Provevši tamo još jednu godinu, odlučio je potražiti zaposlenje kod muslimanskog sultana od Delhija. Pošto je trebao vodiča i prevodioca, sultan je otišao u Anadoliju, koja je onda bila pod kontrolom Turaka Seldžuka, kako bi se pridružio jednom od karavana koje su išle put Indije. Iz Damaska je krenuo đenovljanskim brodom na putovanje do Alanje smeštene na južnoj obali današnje Turske. Od tuda je kopnom putovao do Konje i onda do Sinope na crnomorskoj obali.

Prešavši Crno more Ibn Batuta je pristao u Caffi (sada Feodosija) na Krimu, a potom je ušao u zemlje Zlatne Horde. Tamo je kupio teretna kola i neočekivano se pridružio karavanu Ozbega, kana Zlatne Horde, na putovanju sve do Astrahana na reci Volgi.

Pri dolasku u Astrahan Kan je odlučio dopustiti jednoj od svojih trudnih žena da se ode poroditi u svoj rodni grad – Konstantinopolj. Možda nije iznenađujuće za čitatelja da je Ibn Batuta ispričao svoj put u toj ekspediciji, koja mu je bila prva izvan granica islamskog svijeta.

Došavši onde pri kraju 1332. godine, susreo je cara Andronika III te vidio velelepnu Aju Sofiju. Nakon mesec dana boravka u gradu, krenuo je istim putem natrag do Astrahana, gdje je onda nastavio mimo Kaspijskog i Aralskog jezera do Buhare i Samarkanda. Od tuda je otputovao u Afganistan, gdje je koristio planinske prolaze da pređe u Indiju.

Sultanat od Delhija bio je relativno nov dodatak Dar al-Islamu, a sultan Muhamed Tuglak doneo je odluku da se dovede što je moguće više muslimanskih naučnika i ostalih službenika radi konsolidacije svoje vlasti. Na temelju Batutinih godina studiranja za vrijeme boravka u Meki, sultan ga je zaposlio kao kadiju ("sudija").

Tuglak je bio ekscentričan čak i po standardima svojega vremena, pa je Ibn Batuta promenio mišljenje između življenja visokim životom povjerljivog podanika i bivanja pod sumnjom zbog različitih razloga. Naposletku je odlučio otići pod izgovorom odlaska na još jedan hadž, ali mu je sultan ponudio alternativu da bude veleposlanik u Kini. Budući da mu je data mogućnost i da ode od sultana i da poseti nove zemlje, Ibn Batuta ju je prihvatio.

Jugoistočna Azija i Kina

Na putu prema obali njega i njegovo društvo su napali hinduski pobunjenici. Budući da je bio odvojen od drugih, opljačkali su ga i zamalo je izgubio život. Uprkos svemu, uspeo je sustići svoju grupu u dva dana, te je nastavio putovanje u Cambay. Od tuda je otplovio za Kalkutu. Dok je Ibn Batuta posetio džamiju na obali, nastala je oluja i dva su se broda iz njegove ekspedicije potonula. Treći je tada otplovio bez njega, a završio je tako da ga je nekoliko meseci kasnije osvojio lokalni kralj na Sumatri.

U strahu od povratka u Delhi zbog neuspeha, ostao je neko vrijeme na jugu pod zaštitom Jamala al-Dina, ali kada je taj uglednik zbačen postalo je neophodno za Ibn Batutu da u potpunosti napusti Indiju. Odlučio je nastaviti prema Kini, sa zaobilaznicom preko Maldiva.

Na Maldivima je proveo devet meseci, mnogo više nego što je nameravao. Njegove su veštine kao kadija bile visoko poželjne na nerazvijenim ostrvima te je bio polu-podmićen, polu-otet radi ostanka onde. Imenovan je vrhovnim sudijom. Sa Maldiva je otputovao na Cejlon.

Isplovivši s Cejlona njegov je brod zamalo potonuo u oluji, dok je brod koji ga je spasio napadnut od gusara. Nakon što ga je more izbacilo na obalu, Ibn Batuta se još jednom uputio natrag u Kalkutu, od kuda je opet isplovio na Maldive prije nego što se ukrcao na kinesku džunku i pokušao još jednom stići do Kine.

Ovoga puta je uspeo, doprevši u brzom nizu do Chittagonga, Sumatre, Vijetnama i napokon do Quanzhoua u provinciji Fujian, Kina. Od tuda je krenuo na sever do Hangzhoua, nedaleko od današnjeg Šangaja. Takođ je tvrdio da je putovao čak dalje na sever kroz Veliki kanal do Pekinga, ali veruje se da je to jedna od njegovih priča, a ne stvaran događaj.

Povratak kući i Crna smrt

Nakon povratka u Quanzhou Ibn Batuta se odlučio vratiti kući – iako je mali problem bio gde se tačno "kuća" nalazila. Vrativši se još jednom u Kalkutu, duboko je promislio da li će se predati na milost Muhameda Tuglaka. Nakon što je o tome bolje razmislio, odlučio je nastaviti još jednom do Meke. Vratio se preko Hormuza i Ilkanata te je uvideo da se država rasplinula u građanskome ratu, pošto je Abu Sa'id umro još tokom njegovog prethodnog puta u date krajeve.

Kada se vratio u Damask s namerom da ponovo krene istim putem kojim je išao na prvi hadž, saznao je da mu je otac umro. Smrt je bila tema i iduće godine, pošto se Crna smrt već bila pojavila, a Ibn Batuta je bio na njenom dohvatu kako se širila kroz Siriju, Palestinu i Arabiju. Nakon dolaska u Meku odlučio se vratiti u Maroko gotovo četvrt veka nakon što ga je napustio. Tokom putovanja napravio je posljednji zaobilazak na Sardiniju, nakon čega se vratio u Tanger gdje je otkrio da mu je majka takođe umrla nekoliko meseci ranije.

Andaluzija i Severna Afrika

Nakon boravka u Tangeru svega nekoliko dana Ibn Batuta je krenuo na put u al-Andalus – muslimansku Španiju. Kastiljski kralj Alfonso XI. pretio je osvajanjem Gibraltara, pa se Ibn Batuta odlučio pridružiti grupi muslimana koji su napustili Tanger radi odbrane luke. Kada je stigao u Gibraltar saznao je da je Crna smrt ubila Alfonsa, pa je pretnja iščeznula. Stoga je Ibn Batuta umesto toga odlučio napraviti posetu radi užitka. Putovao je kroz Valensiju, a završio u Granadi.

Čim je napustio Španiju odlučio je proputovati jedini deo muslimanskog sveta kojega nikada nije istražio: Maroko. Na svome povratku kući zaustavio se na trenutak u Marakešu, koji je,  nakon nedavne epidemije kuge i prenosa glavnoga grada u Fez,  gotovo bio gradu duhova.

Još jednom se vratio u Tanger i još je jednom nastavio dalje. Dve godine pre njegove prve posete Kairu malijski kralj Mansa Musa prošao je kroz isti grad na svom vlastitom hadžu uzrokovavši senzaciju sa svojim rasipnim bogatstvom - otprilike polovina tadašnje svetske zalihe zlata dolazila je iz zapadne Afrike. Dok Ibn Batuta, koji je čuo za njega tokom vlastitog putovanja, nigde posebno ne spominje taj događaj, on mu je morao posejati klicu u mislima. Upravo je zbog toga odlučio je krenuti na put i posetiti muslimansko kraljevstvo na suprotnoj strani pustinje Sahare.

Mali

U jesen 1351. Ibn Battuta je krenuo na put iz Feza gde je nakon desetak dana stigao u posljednji marokanski grad (Sidžilmasu). Kada su nekoliko meseci kasnije krenule zimski karavani, pridružio se jednom i u roku od mesec dana nalazio se u srednjosaharskom gradu Taghazi. Kao središte trgovine soli Taghaza je bila preplavljena njome jednako kao i malijskim zlatom. Ipak Ibn Battuta nije stekao dobar utisak o njoj. Sledećih 800 kilometara prolazi kroz najgori deo pustinje, nakon čega stiže Mali, u grad Walatu.

Nakon toga putuje na jugozapad duž reke za koju je verovao da je Nil (iako je zapravo to bila reka Niger) dok nije stigao do glavnog grada Malijskog Carstva. Tamo je susreo Mansu Sulejmana, kralja koji je vladao od 1341. Sumnjičav oko kraljeve bedne gostoljubivosti ostao je uprkos svemu osam mjeseci nakon čega je krenuo na put natrag uz Niger do Timbuktua. Iako je tokom sledećih dva veka postao najvažniji grad u regiji, u to je vreme bio mali i neugledan, pa je Ibn Battuta ubrzo krenuo dalje. Na povratku kroz pustinju primio je poruku sultana od Maroka koji mu je zapovedio da se vrati kući. To je učinio i više nikada nije krenuo na putovanje.

Nakon objavljivanja Rihle malo se zna o Ibn Batutinom životu. Moguće je da je bio imenovan za kadiju (sudiju) i u Maroku. 

Ibn Batuta je umro u Maroku između 1368. i 1377. godine. Vekovima je njegova knjiga bila skrivena od drugih, čak i unutar muslimanskog sveta. Ta je nepravda ispravljena 1800-ih kada je ponovo otkrivena i prevedena na nekoliko evropskih jezika. Od tada Ibn Battuti raste slava, pa je danas on dobro poznata ličnost na Srednjem istoku…

Xuan Zang (602. - 664.)

Xuan Zang slavni kineski budistički monah, putnik i prevodilac koji je opisao interakciju izmedju Kine i Indije. Rodjen je u kineskoj provinciji Henan (602. ili 603.), od detinjstva je čitao svete knjige uključujući i klasičnu kinesku literaturu i pisane drevne sage.

Postao je poznat po svojem sedamnaestogodišnjem putovanju po Indiji, koje je detaljno opisao u svojoj autobiografiji.

Ser Ričard Barton (19. mart 1821. - 20. oktobar 1890.)

Kapetan Ser Ričard Barton, engleski istraživač, čuven je koliko po svojim putovanjima po Aziji, Africi i Americi, tako i po rečenici: "Što više proučavam religije, to sam ubeđeniji da čovek ništa ne obožava toliko koliko obožava sebe." 

Posedovao je neverovatnu moć pamćenja, tako da je govorio čak 29 jezika (uključujući evropske, azijske i afričke jezike). Bio je poznat kao istraživač, prevodilac, pisac, vojnik, orijentalista, špiju, pesnik, boem i diplomata.

Fridtjof Nansen (10. oktobar 1861. - 13. maj 1930.)

Fridtjof Nansen, rodjen u Store-Froen kod Osla, bio je norveški istraživač, zoolog i diplomat.

Fridtjof Nansen, jedan od najpoznatijih svjetskih polarnih istraživača, stekao je svjetsku slavu svojim ekspedicijama preko Grenlanda i putovanjem brodom "Fram" preko Arktičkog oceana. Bio je izniman znanstvenik, kasnije profesor zoologije i oceanografije, ali i sposoban skijaš, što mu je bilo od velike koristi u polarnim istraživanjima.

Godine 1888. je bio prvi koji je na psećim saonicama istražio unutrašnjost Grenlanda. Severno polarno more je istraživao od 1893 - 1896.

Dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1922. godine. Pridoneo je potpisivanju ženevskog protokola o izbeglicama za koje je uveden pasoš nazvana njegovim imenom "Nansen-pasoš". Na čelu Visokog povereništva za izbeglice koje je vodio, zbrinuo je na stotine hiljada izbeglica.

Kristofor Kolumbo (1451. - 20. maj 1506.)

Kristofor Kolumbo bio je italijanski istraživać i trgovac koji je preplovio Atlantski okean i doplovio do Amerika 1492 godine pod zastavom Kastilijanske Španije. Verovao je da je zemlja bila prilično mala kugla, i tvrdio je da bi brod mogao stići do dalekog istoka ploveći prema zapadu. Iako njegove ekspedicije nisu bile prve da stignu do Amerika, one su poćele dugotrajnu vezu među novog i starog sveta.

Kolumbo nije bio prvo Evropljanin koji je stigao do novog kontinenta - smatra se da su Vikinzi iz severne Evrope to već postigli u XI veku kad su uspostavili malo naselje kod L'Anse aux Meadows. Neki istoričari smatraju da je nepoznati moroplovac preplovio Atlantski okean pre Kolumba i da je njegova informacija bila osnova Kolumbovih tvrdnji. Postoje mnoge druge teorije o ekspedicijama raznih ljudi i naroda do Amerika pre Kolumba.

Đovani Kaboto (Giovanni Caboto) je bio prvi savremeni Evropljanin koji je iz prve stigao do glavnog kopna Američkih kontinenata (Kolumbo je uspeo ovo uraditi tek u svom trečem putovanju 1498. godine). Kaboto je poznat i kao John Cabot zbog njegovih putovanja pod Engleskom zastavom. 1497. godine on je plovio od Bristola na brodu Matthew, tražeći morski put do Azije. Stigao je do severne amerike i on i njegova posuda su postali prvi Evropljani nakon Vikinga koji su to uspeli da urade. Pretpostavlja se da je upotrebio informaciju od Britanskih mornara koji su dobro znali ribolovna područja u blizini Newfoundlanda da bi počeo ekspediciju.

Kolumbo se iskrcao u Bahami i kasnije je istraživao većinu karipskog mora, uključujući Kubu, kao i obalu srednje i južne Amerike. Nikad nije došao do današnjih Sjedinjenih Američkih Država, ali mnogi Amerikanci smatraju da je on bio prvi Evropljanin koji je uspeo da dođe do "Amerike" i slave tzv. "Kolumbov dan" (državni praznik u Sjedinjenim Američkim Državama - 12. oktobar).

Za razliku od putovanja Vikinga, rezultati Kolumbovih putovanja su bili brzo i trajno priznanje postojanja novog sveta od strane Evropljanja, Kolumbovska razmena vrsta, i prva značajna Evropska kolonizacija Amerika.

Kolumbo je i dan danas kontroverzan istorijski lik. Neki smatraju da je bio odgovoran, direktno ili indirektno, za smrt mnogo miliona starosedilačkih naroda, Evropsko iskorištavanje Amerika, i ropstvo u karipskom moru. Drugi smatraju da je bio izuzetno važan i pozitivan lik koji je dao ogromni doprinos Evropskoj ekspanziji i kulturi. Italijanski amerikanci ga slave kao ikonu njihovog porekla.

Istorijski se smatra da je Kolumbo bio Italijan, ali mnogi danas smatraju da je etnički bio nešto druge. Razne teorije postoje za Grčko, Jevrejsko, Kastilijansko, Portugalsko i Špansko poreklo.

Prvo putovanje

Na svoje prvo putovanje Kolumbo je krenuo 3. avgusta 1492. iz luke Palos sa tri broda: Pinta, Ninja i Santa Marija i posadom od devedeset ljudi. Na Kanarska ostrva stiže 9. avgusta gde ostaje do 6. septembra. 

Zemlju je po prvi put ugledao 12. oktobra a novootkrivenu zemlju naziva San Salvador. Dana 23. oktobra gubi iz vida Pintu i misli da je njen kapetan Pinzon dezertirao. Kubu pronalazi 28. oktobra i daje joj ime Huana u čast ćerke španskog kralja. Kasnije otkriva Haiti kome daje ime Hispaniola ("majka Španija"). Santa Marija se nasukala 25. decembra 1492. i nije mogla da nastavi plovidbu. Kolumbo ostavlja 39 članova posade, obećava im da će se vratiti i otplovljava na Ninji. 

Više ih nikada nije video. Početkom januara nalazi Pintu i zajedno kreću za Evropu. U luku Palos, odakle je i pošao, dolazi 15. marta.

Drugo putovanje

Po dolasku u Španiju - Kolumbo priprema mnogo ambiciozniju ekspediciju koja se sastojala od flote od 17 brodova, 1500 članova posade, 700 kolonista, 12 misionara te nešto domaćih životinja. Njegov cilj je da osnuje koloniju na Hispanoli i pronađe 39 članova posade Santa Marije koje je morao da ostavi tokom prošlog putovanja. Na put kreće iz Kadiza 25. septembra 1493.

Prvo ostrvo koje nalazi, 21 dan pošto je napustio Kanarska ostrva, naziva Dezirada. U nedelju 3. novembra 1493. nalazi ostrvo koje naziva Marija Galanda, po imenu svog admiralskog broda. Treće ostrvo koje je otkrio naziva Dominika, a posle njega otkriva Gvadelup. Posle toga kreće u pravcu severa ka Hispanoli. Uz put otkriva ostrva Monserat, Sveti Martin i Sveti Bartolomej. Kada je stigao u Hispaniolu osnovao je koloniju Izabela. Zatim je krenuo na zapad i aprila 1494. otkrio Portoriko, a zatim i Jamajku. 

Posle toga je došla sezona uragana kada je izgubio šest brodova. Od njihovih ostataka je napravio prvi brod koji je napravljen u Novom svetu i krstio ga imenom Indija. U kadiz stiže 11.06.1496. na brodu Santa Klara.

Treće putovanje

Na treće putovanje Kolumbo je krenuo iz luke Sanlukar de Barameda pored Kadiza 30. maja 1498. sa flotom od šest brodova. Na Kanarskim ostrvima, 20. juna flota se deli, a Kolumbo sa tri broda kreće ka jugu, a preostala tri broda kreću ka Hispanioli da bi odnele namirnice kolonistima.

Dana 1. avgusta 1498. otkriva obalu i ušće velike reke, a kasnije će se ispostaviti da je Kolumbo otkrio južnoamerički kontinent i ušće Orinoka. Posle toga kreće da ispituje obale današnje Venecuele i otkriva ostrva Trinidad, Sveti Vinsent, Grenada i Margarita.

U Hispaniolu stiže 31. avgusta 1498. Na ostrvu vlada potpuna anarhija i izbija pobuna protiv Kolumba. Pet brodova napuštaju ostrvo i odlaze za Španiju. Među onima koji su se vratili mnogi se žale kralju i kraljici okrivljujući Kolumba. Kralj i kraljica odlučuju da pošalju Fransiska Bobadilju da bi zamenio Kolumba na mestu vicekralja. On stiže u Hispaniolu 23. avgusta 1500. i početkom oktobra zatvara Kolumba i njegovu braću i šalje ih u Španiju da im se sudi.

Tokom putovanja Kolumbo je napisao pismo španskim kraljevima koje im je predato po dolasku u Španiju krajem novembra 1500. godine. Pismo je imalo efekta, Bobadilja je pozvan da se vrati u Španiju. Oktobra 1501. Kolumbu je dozvoljeno da organizuje novo putovanje, ali mu je zabranjeno da se vrati na Hispaniolu, oduzeta mu je titula vicekralja, ali je zadržao titulu admirala.

Četvrto putovanje

Na svoje četvrto putovanje za Novi svet krenuo je iz Kadiza 9. maja 1502. sa četiri broda i 148 članova posade. U junu prolazi pored Martinika. Kada je stigao do obala današnjeg Hondurasa krenuo je ka jugu u potrazi za prolazom ka zapadu. Kada je došao do Panamskog zemljouza mislio je da je došao do Malajskog zemljouza.

Kako nije našao zlato i kako je počeo da gubi jedan po jedan brod rešio je da krene za Jamajku kada se njegov brod nasukao. Kolumbo šalje nekoliko ljudi na jednom čamcu da traže pomoć u Hispanioli. Pomoć od dva broda stiže 25. juna 1504.

Za Španiju kreće 12. septembra gde stiže 7. novembra, umoran i bolestan.

Pred kraj života tražio je, na osnovu ranije zaključenih ugovora, da mu španska kruna isplati 10 procenta od profita ostvarenog u novootkrivenim zemljama što je odbijeno. Kolumbo je umro u Valjadolidu 20. maja 1506. kao veoma bogat čovek. Prvobitno je bio sahranjen u Valjadolidu, a zatim je prebačen u Sevilju. Guverner Hispaniole je 1542. prebacio njegove ostatke u Santo Domingo. Kada su Francuzi 1795. zauzali Santo Domingo njegovi ostaci su prebačeni u Havanu. 

 Kada je Kuba 1898. postala nezavisna njegovi ostaci su ponovo prebačeni u Sevilju.

Roald Amundsen (16. jul 1872.– 18. jun 1928.)

14. decenbra 1911. godine Roald Amundsen, norveški istraživač, bio je prvi čovek koji je stigao na Južni pol.

Roald je pretekao engleskog polarnog istraživača Roberta Skota, koji je na Južni pol stigao 18. januara 1912. godine. Geografski gledano, Južni pol je tačka gde zemljina osa rotacije prolazi kroz površinu zemlje. Južni pol se nalazi u Antarktiku.

Roaldov glavni protivnik bio je Robert Falkom Skot, koji je do Južnog pola stigao mesec dana kasnije. Na povratku, cela ekspedicija, koju je sačinjavala petočlana grupa, zajedno sa Robertom Skotom umrla je od gladi i ekstremne hladnoće. 

Amundsen je krenuo sa četiri člana posade, četiri saonice i 52 psa, dok je Skot bio opterećen teškim ponijima koji nisu mogli da se suprotstave hladnoći. Amundsonova najveća prednost bila je u tome što je znao kako ad obuče i sebe i svoje ljude, tako da budu obučeni lagano a toplo. Tajna je bila u široko krojenoj odeći od krzna koja je težila samo pet kilograma.

Američki admiral Ričard Bird je 29. novembra 1929. godine postao prvi čovek koji je preleteo Južni pol.

Tor Hejerdal

Norveški etnograf, putnik i pisac. Rođen u Larviku. Od 1933. Do 1938. studirao na Univerzitetu u Oslu. Učesnik je Norveškog pokreta otpora (1939 - 1945).

Od 1937. počeo je proučavati poreklo stanovništva Polinezije. Izneo je pretpostavku da su Polineziju naselile pridošlice iz Južne Amerike. Da bi dokazao takvu mogućnost, 1947. je sa pet saputnika izvršio plovidbu na splavu „KonTiki”, sagrađenom od balvana balze, po obrascu staroperuanskih pomoraca. Ekspedicija je prevalila put od luke Kalao u Peruu, do ostrva Tuamotu u Polineziji. Kretali su se samo uz pomoć sistema morskih struja i vetrova koji vladaju u tom delu Tihog okeana.

Godine 1953. Vodio je arheološku ekspediciju na ostrva Galapagos, gde je otkrio tragove drevne naseljenosti. U periodu od 1955 - 1956. izvodio je arheološka istraživanja na Uskršnjim ostrvima, ostrvima RapaIti i Markizskim ostrvima, gde je ustanovio vreme njihovog naseljavanja – IV vek. Nije uspeo 1969. da preplovi Atlantski okean na papirusnoj brodici „Ra”. To mu je uspelo, od obala Maroka do obala Amerike, na novoj papirusnoj brodici „Ra2”. Godine 1977. Vodio je ekspediciju na papirusnoj brodici „Tigris” u Indijskom okeanu. Napisao je 11 knjiga: „Putovanje na 'KonTikiju'“ (1948), „AkuAku”, „Tajna Uskršnjih ostrva” (1957), „Prilozi jednoj teoriji” (1969), „Ekspedicija 'Ra'“…

Čarls Darvin (12. februar 1809. - 19. april 1882.)

Čarls Robert Darvin (Charles Robert Darwin) je Britanski naučnik koji je udario temelje modernoj teoriji evolucije pomoću koncepta razvijanja svih životnih oblika procesom prirodne selekcije. Darvin je rođen u mestu Šruzberi, grofovija Šropšir 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojeće engleske porodice. Njegov pradeda s majčine strane bio je uspešni trgovac porculanskom i lončarskom robom Džosija Vedgvud, a pradeda s očeve strane bio je u 18. veku dobro znani psiholog i naučnik Erasmus Darvin. Nakon završetka školovanja u elitnoj školi u rodnom Šrevzburiju (1825) mladi Darvin je upisao medicinu na univerzitetu u Edinburgu. Godine 1827. izbačen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet Kembridž, a kako bi postao sveštenik Engleske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedžvika i naturalistu Džona Hensloua.

Henslou ne samo da je pomogao Darvinu da izgradi samopouzdanje nego je svog učenika podučio kako da bude pažljiv i savestan promatrač prirodnih fenomena i skupljač primeraka. Nakon završenih studija na Kembridžu 1831. godine u svojoj dvadesetdrugoj godini Darvin se, uglavnom na Henslouov nagovor, ukrcao na brod HMS Bigl i pridružio se ekipi naturalista na naučnom putovanju po svetu. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da promatra geološke formacije koje su pronađene na različitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i organizama. U svojim geološkim opservacijama Darvin je bio najimpresioniraniji učinkom koji su imale prirodne sile na zemljinu površinu. U to doba većina geologa zastupala je teoriju kako su pojedine vrste životinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prošla kreacija uništena iznenadnom katastrofom, kao što je npr. potres ili svijanje zemljine površine. Prema toj teoriji poslednja katastrofa bila je ona povezana s Nuhinom arkom koja je izbrisala sve životne oblike osim onih koji su se ukrcali u Nojevu barku. Ostali primerci životnih oblika postali su fosili. Prema tom gledištu vrste, kreirane nezavisno jedna od druge, nisu bile u mogućnosti mutirati što ih je činilo nepromenjivim za sva vremena.

Katastrofičnu tezu (ali ne i nemutaciju vrsta) izmienio je engleski geolog sir Čarls Liel u svojoj knjizi u dva sveska "Principi geologije" ( Principles of Geology ) (1830 - 1833). Liel je utvrdio kako zemljina površina prolazi kroz stalne promene što je rezultat delovanja prirodnih sila kroz duži vremenski period. Dok je boravio na HSM Biglu Darvin je zaključio kako mnoga Lielova zapažanja odgovaraju onome što je sam uočio. Iako je takođe primetio kako se neki nalazi na koje je naišao kose s jednim delom gledišta koja je Liel zastupao. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoji jedinstvena vrsta kornjača, američkog drozda i zeba koje su, unatoč tome što su bliski povezane, različite u strukturi i prehrabenim navikama od ostrva do ostrva. Ta opažanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je moguće da postoje veze između različitih ali i sličnih vrsta.

Nakon što se 1836 vratio u Englesku svoje ideje o promenjivosti vrsta objavio je u delu "Beleške o transmutaciji vrsta" (Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stajalištu o razvijanju organizama još više učvrstio nakon što je pročitao "Esej o principima populacije" (An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Thomasa Roberta Malthusa. U tom delu Malthus objašnjava kako je ljudska populacija ostala uravnotežena, naime autor je tvrdio kako povećanje izvora hrane nije jednoznačno s geometrijskom rastom broja stanovnika. Kao ključne faktore naveo je oskudice i bolesti te društevna događanja poput rata. Darvin je odmah Malthusove argumente primenio na životinje i biljke i 1838. godine načinio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcija.

Naredne dve decenije radio je na ovoj teoriji i još nekim prirodno-istorijskim projektima (Darvin je bio prilično bogat i nikada nije imao potrebu za dodatnim prihodima). Godine 1839. oženio se svojom rođakinjom Emom Vedvud, a nešto kasnije preselio se malo imanje Daun Haus izvan Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od koje je troje umrlo u ranom detinstvu. Darvin je svoju teoriju prvi put objavio 1858. godine u novinama, istovremeno kada je to učinio i Alfred Rasel Valas, mladi naturalista koji je nezavisno od Darvina došao do istog zaključka. Darvinova teorija je u celosti objavljenja 1859. godine pod naslovom O poreklu vrsta (On the Origin of Species). Knjiga koju su nazvali "knjigom koja je šokirala svet", prodala se u potpunosti već prvi dan te je naknadno štampano još šest izdanja (Darvin ju je pripremao pune 22 godine).

Reakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu kako ne može dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Međutim najžešći napadi na Darvinovu teoriju nisu dolazili od naučnika već od strane crkvenih predstavnika. Oni su mu spočitavali da teorija o prirodnoj selekciji poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka i stavlja čoveka na istu razinu sa životinjama.

Ostatak života Darvin je proveo proširujući različite aspekte problema koji je postavio u svom delu. Stoga je kasnije objavio još nekoliko knjiga u kojima je te probleme nastojao obrazložiti: Promenjivost životinja i biljaka pod domaćim uslovima (1868; The Variation of Animals and Plants Under Domestication), Poreklo čoveka (1871;The Descent of Man ), The Expression of the Emotions in Animals and Man (1872) i The Descent of Man and Selection in Relation to Sex (1872). Važnost Darvinova rada prepoznali su njegovi savremenici te je Darvin izbaran u Kraljevsko društvo (Royal Society) 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odana mu je počast i mestom pokopa u vestminsterskoj opatiji, nakon što je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, grofovija Kent.

Žak Kusto (11. jun 1910. - 25. jun 1997.)

Žak kusto (Jacques-Yves Cousteau) bio je francuski okeanograf, naučnik, ekolog, izumitelj i avantursita. Njegova istraživanja velikog plavog inspirisala su mnoge ljude i ostavljala ih bez daha, a njegova inventivnost pomerila je granice ljudskih mogućnosti. Kroz svoje dokumentarce i knjige, Kusto je doprineo shvatanju okeana više nego bilo koja osoba u istoriji. Od 120 dokumentaraca koliko ih je ukupno snimio, najbitniji bio je Podvodni svet Žaka Kustoa (The Undersea World of Jacques Cousteau), televizijska serija-dokumentarac, koja je počela sa emitovanjem krajem 60-ih, i jedna od najpopularnijih serija toga toba.

Rođen je 11. juna 1910. godine kao sin Danijela i Elizabet Kusto u malom gradicu Saint-André-de-Cubzac u blizini Bordoa. Bio je bolešljivo dete, sa razvijenim sklonostima prema vodi i prema mašinama. Takođe je bio fasciniran filmovima, kao tinejdžer štedeo je novac i kupio je amatersku kameru. U srednjoj školi bio je dosta problematičan, pa ga je otac poslao u internatsku skolu, posle koje je upisao pomorsku akademiju u brestu. 1933. prikljucio se francuskoj mornarici, gde je i poceo svoja podvodna istraživanja i svoj rad na Akvalangu. Sa 25 godina imao je tešku saobraćajnu nesreću u kojoj je povredio obe ruke. Rehabilitovao se plivanjem na mediteranu, gde mu je jednog dana kolega oficir dao naočare za vodu kako mu so ne bi nagrizala oči. Taj poklon izmenio je Kustoov život. Kada je zaronio video je jedan sasvim novi svet ispod sebe, i rešio je da posveti svoj život deljenju tog sveta sa drugima.

Godine 1937. oženio se sa Simon Melor, sa kojom je imao dva sina Žan-Mišela i Filipa. Dve godine kasnije odlazi da se bori u Drugom svetskom ratu, uglavnom kao špijun i dobija nekoliko ordena za hrabrost. Za vreme rata, Kusto je našao vremena da završi Akvalang, zajedno sa inženjerom Emilom Ganjanom koji je omogućio roniocima da ostanu pod vodom na određenoj dubini. Akvalang je bio revolucionarni sistem u to vreme. Pre toga ronioci su manje više morali da budu vezani za površinu ili da rone sa aparatima na maloj dubini. Kusto i Ganjan napravili su sistem sa regulatorom koji je nezavisno od dubine davao onoliko vazduha koliko je roniocu bilo potrebno da udahne. Prva upotreba akvalanga bila je za čišćenje vode od podvodnih mina.

Kalipso

Kalipso je bio korveta preuređena u mobilnu labaratoriju za podvodna istraživanja, koja je postala simbol Kustoa i njegovih avantura. Prvobitna namena Kalipsa bila je čišćenje mina za Britanku kraljevsku flotu 1941. Posle rata, poklonjena je francuskoj vladi i postao je feri-brod između Malte i ostrva Gozo; tako je i nazvan po nimfi Kalipso, čije je ostrvo Ogigija mistično povezano sa Gozoom. Godine 1950. irski milioner Tomas Loel Ginis kupio je Kalipso i dao ga Kustou za simboličnu sumu od jednog franka godišnje. Nesrećnim slučajem, potonuo je 1996. u Singapuru, ali je kasnije izvađen.

Kako bi finansirao svoja putovanja i približio podvodni svet producirao je mnoge filmove od kojih su Tihi svet (Le monde du silence, 1956) i Svet bez sunca (Le monde sans soleil, 1966) dobili Oskara za najbolje dokumentarce. Od knjiga koje je napisao najpoznatije su „Živo more“ (1963), „Delfini“ (1975) i „Svet okeana“ (1985). Kusto je 1968. dobio ponudu da snimi „Podvodni svet Žaka Kustoa“ i narednih osam godina Kusto radi na seriji upoznavajući ljude sa raznovrsnim bogatstvima podvodnog sveta. Godine 1974. osniva Kustoovo društvo (Cousteau Society) kako bi zaštitio okeanski svet. Danas broj članova te organizacije iznosi preko 300.000. Kusto je nagrađen medaljom slobode od strane R. Regana 1985 godine, a 1989. dobio je počasno članstvo na francuskoj akademiji. Umro je 25. juna 1997. i sahranjen je u rodnom gradu na porodičnom groblju.

Majkl Palin (5. maj 1943. - )

Majkl Palin (Michael Edward Palin), britanski humorist i televizijska ličnost, nekadašnji član grupe Monty Python, kasnije poznat po putopisnim dokumentarcima.

Prvi putopisni dokumentarac snimio je 1980. kao deo BBC-ove serije Great Railway Journeys of the World. Tada je vlakom putovao kroz Britaniju; 1994. snimio je nastavak, Derry to Kerry, u kojemu putuje kroz Irsku. Od 1989. napravio je nekoliko popularnih putopisnih serija:

• • Put oko sveta za 80 dana (Around the World in 80 Days, 1989.): približno sledi put opisan u romanu Žil Verna.

  • Put od pola do pola (Pole to Pole, 1992.): putuje od Severnog do Južnog pola približno prateći 30-ti meridijan.

  • Puni krug (Full Circle, 1997.): kružno putovanje kroz zemlje oko Tihog okeana.

  • Hemingvejeve avanture (Michael Palin's Hemingway Adventure, 1999.): prati stope Ernesta Hemingveja kroz SAD, Evropu, Afriku i Karibe.

  • Sahara (2002.): putovanje kroz veliku pustinju.

  • Himalaji (2004.): putovanje kroz himalajsku regiju.

Palinovi televizijski putopisi stvorili su fenomen nazvan Palinov efekt: delovi sveta koje je posetio iznenada su postali popularna turistička odredišta. U čast njegovih dostignuća, po Palinu je nazvan putnički voz britanske železničke kompanije, Virgin Trains, koja svojim vozovima daje imena poznatih svetskih putnika.

2006. je uradio projekat nazvan Palinova nova Evropa, u kojem je posetio 21.  zemlju bivšeg Istočnog bloka i bivše Jugoslavije (koje su sada deo Evropske Unije ili kandidati za članstvo).